Богословље

Евхаристија: неки библијски аспекти

Јован Зизиулас
Митрополит Пергамски
Васељенска патријаршија
Академија наука, Атина
Универзитет у Солуну, Глазгову и Лондону.

Богословље: 1-2 (2005) 5-39
Цео текст (.PDF) УДК 27-549 27-277-.2

 

Abstract. Полазећи од сведочанства Новог Завета о Евхаристији размат- ра се сами поредак Евхаристије, засноване на Тајној Вечери. Упркос ос- кудности обавештења открива се тесна веза између Евхаристије и тајне Цркве. Евхаристија није догађај из породичног живота (попут пасхал- ног обеда), него догађај који се тиче „пријатеља јагњета“, једне сло- бодне заједнице. Сабрање које је учествовало у Тајној Вечери указује на есхатолошку реалност Цркве као и на то да деловањем Духа Светог Христос постаје егзистенцијална реалност која се тиче Цркве у њеној историјској димензији. Дух Свети „подсећа“ Цркву на Христа, чини Га поново присутним у њеном животу. Као објављивање „саборне Цркве“ Евхаристија надилази не само друштвене већ и природне поделе. Све оно што се дешава у Евхаристији није стварност паралелна оној на не- бесима, већ идентична са њом. Живот Божији који се даје у Евхаристији није само оно што Бог чини и говори у Христу, него Бог лично. Однос „Евхаристија–свет“ је позитивнији, а импликације истог се разматрају у светлости Новог Завета. Евхаристија је сабрање у коме је унапред об- ликовано есхатолошко јединство народа Божијег док структура овог си- наксиса представља структуру и саме Цркве: онај који стоји на челу овог сабрања налази се на месту Оног преко кога су „многи“ поста- ли једно Тело. Евхаристијска заједница је истовремено и communio in sacris и communio sanctorum (заједница у светињи и заједница светих).

Summary. Initially starting from the witness of the New Testament relating to Eucharist, the author moves onto the established order of Eucharist, founded on the Last Supper, within the apostolic Church. In spite of the scarceness of information dealing with the Eucharist, the author reveals a strong connection between the Eucharist and the Mystery of the Church. Eucharist is not an event from family life (such as the paschal meal), but an event relating to the “friends of the lamb”, i.e. to a free communion which comes as the result of eschaton “penetrating” history. The synaxis participating in the Last Supper reveals the eschatological reality of the Church, as well as the fact that, by the action of the Holy Spirit, Christ becomes an existential reality which is to do with the historical dimension of the Church. The Holy Spirit “reminds” the Church of Christ, making Him present again in its life. Eucharist, as a revelation of a “catholic Church” exceeds not only social divisions, but also those that are natural in their character, i.e. those that are to do with age, gender and race… Everything that is going on within the Eucharist is not a reality parallel to the reality in heavens – it is identical to it. Divine life given through Eucharist constitutes not only that which God does and speaks in Christ, but constitutes God Himself. This is why Christ wants Eucharist not to be a remembrance of “His acts and His teachings” but a remembrance of “Him”. The relationship “Eucharist-world” is more positive, and the implications of the same are being dealt with in the light of the New Testament. The Eucharist is a synaxis containing a pre-formed eschatological unity of the people of God, while the structure of this synaxis represents the very structure of the Church itself: he who stands at the head of this synaxis stands at the place of the One through whom “many” have become one Body. Eucharistic communion is at the same time both communio in sacris and communio sanctorum (communion through the holy and the communion of the holy).