Богословље

Оглед о динамизму људског бића и природе (φύσις) – у контексту θέωσις-а код Св. Максима Исповедника

Рјуићиро Тани
Кјушу Универзитет
Факултет за хуманистичке науке
Фукуока
4-16-7 Miwadai, Higashiku, Fukuoka, Japan

Богословље 70: 2 (2011) 96-106
Цео текст (.PDF) УДК: 27-285.4:27-87
Оригинални научни рад

 

Сажетак: У овом огледу аутор излаже битну релевантност мисли Максима Исповедника у смислу предлога решења неких од важних проблема класичне јелинске философије. Тиме византијску теолошко-философску мисао показује као неупоредиво важнију него што хоће традирано уџбеничко мишљење у историјама философије. Посебно се анализирају претпоставке за превладавање такозване затворене онтологије природе (φύσις) у правцу отоворене онтологије природе људског бића. Следећи мисао светог Максима, аутор стварност „природе“ види као христолошки утемељену, и то врлином догађаја оваплоћења односно очовечења (ἐνανθρώπησις) Логоса Божијег Исуса Христа. Максимово учење о динамичкој природи, сходно томе, повезује се са способношћу људске личности да се према Божанском Другом отвори кроз етички напредак: Биће (εἶναι) – Добробиће (τὸ εὖ εἶναι) – Вечнобиће (τὸ ἀεὶ εἶναι). Тај етички напредак има онтолошке консеквенце. Тачније, етика благодатног преображаја људског бића омогућена је управо христолошком конститутцијом бића, дакле даром личности и теандријског начина постојања, која је постављена унутар оквира онтологије Божијег стварања и отварања бића: Генеза (стварање) – Промена (кретање) – Мировање (циљ). На крају аутор указује на еколошке последице мишљења Максима Исповедника, као и на могућност превладавања философије самозатворене свести, односно превазилажења стварности бића као пуког другог од свести, како се оно што јесте – како природа човека тако и природа у ширем смислу – не би, у крајњој линији, посматрално као објективизирано, инстументализовано, отуђено – од односа са Богом.

Кључне речи: природа, отоворена онтологија, етика, добро, динамизам природе, теандријска енергија, оваплоћење, очовечење, Логос

Summary: In the present paper the author offers an exposition of the special relevance of the thought of St Maximus the Confessor in terms of his propositions which, as the author argues, represent meaningful solutions to some important problems of classical Greek philosophy. Thereby he demonstrates that the theological-philosophical thought of Byzantium is far more important that the usual accounts of it allow, particularly those in western histories of philosophy. Special attention is given to the analysis of the overcoming of the so called closed ontology of nature (φύσις) – in the favour of an open ontology of the nature of the human being. Following the thought of St Maximus the author views the reality of ‘nature’ as Christologically grounded, in virtue of the incarnation and en-anthropization (ἐνανθρώπησις) of the Logos of God – Jesus Christ. Maximus’s teaching on dynamic nature, therefore, is connected with the capacity of the human hypostasis to open itself towards the divine Other in Christ – through ethical advance: Being (εἶναι) – Good-Being (τὸ εὖ εἶναι) – Eternal-Being (τὸ ἀεὶ εἶναι). This ethical advance has ontological consequences. More accurately, the ethics of the transformation of human being in virtue of divine grace are enabled precisely by the Christological constitution of being, and the latter is displayed within the frame of the ontology of God’s creative act which in itself opens being as dynamic being: Genesis (creation) – Change (movement) – Stillness (goal). Finally, the author addresses the ecological consequences of the thought of Maximus the Confessor, as well as the possibility of overcoming the philosophy of self-closed consciousness, that is, the overcoming of the viewpoint that reality is a mere other of consciousness. Hence he argues in favour of avoiding the view which makes what is – both the nature of human being and nature in the widest sense – objectivised, instrumentalized and alienated from the open and dynamic intrinsic relation to God.

Key words: nature, closed and open ontology, ethics, Being. Good-Being, Eternal-Being, dynamism of nature, ethics, theandric energy, incarnation, en-anthropization, Logos