Богословље

Шта је то људско биће? - савременa православнa антропологијa: просополошки правац

Богдан Лубардић
Православни богословски факултет
Универзитет у Београду

Богословље: 1-2 (2010) 145-202
Цео текст (.PDF) УДК: 271.2:141.319.8

 

Сажетак: Ова студија јесте покушај прегледног упућивања у основне историјске и теоријске претпоствке савремене православне антропологије, узете у њеном персоналистичком односно просополошком виду. Посебан нагласак даје се контекстуализацији православне антропологије у историју развоја модерне антропологије. Тако се јасније уочава чињеница да је она плод расправе и са западним идејама, моделима и вредностима када је човек посреди. Аутор издваја четири парадигматична теолога и показује како они подржавају један динамички, вишеслојан и отворен антрополошки модел, а ради објашњења и оправдања бића и стварности човека. У том смислу, аутор феноменолошком анализом показује осам динамички интегрисаних компоненти или слојева тог модела. Oн такође прилаже рашчлањења и назначења сваког слоја модела, као и модела у целини. Иако показује и разлике међу тим узоритим богословима, аутор првенствено илуструје њихово дубинско слагање око тријадолошких, христолошких и еклисиолошких претпоставки теологуменског мишљења о бићу човека. Уз сваки осветљени слој теоантрополошког модела, указује се и на проблематичне тачке које изазивају критику или позив на допунску разраду. На крају, аутор православну антропологију контекстуализује и с обзиром на антрополошка полазишта модерног сцијентизма, природне науке и философске антропологије. Он указује на троструку стратегију инклузивног приступа православног теоантрополошког модела, као и на духовне димензије тог модела постављеног у обрнуто- растућу перспективу. Студија сугерише како је 20. век у православној теологији уједно век инаугурације дôба човека: где питање о човеку вероватно јесте главно питање теологије у будућности.

Кључне речи: Бог, човек, антропологија, теоантропологија, биће човека, природа човека, образ, подобије, личност, начин постојања, способност и неспособност, философска антропологија, сцијентизам, природна наука, инклузивни антрополошки модел, доба човека.

Summary: This study represents an overview of the basic historical and theoretical premises of contemporary Orthodox anthropology, taken in its ‘personalist’ or ‘prosopological’ aspect. Special accent is given to contextualizing Orthodox anthropology into the history of development of modern anthropology – the German anthropological school in particular. Hence one may comprehend the fact that modern Orthodox anthropology is also the result of its ongoing debate with western ideas, theoretical models and values concerning the being of Man. The author selects four paradigmatic theologians (Lossky, Yannaras, Zizioulas and Horuzhy) in order to show that (despite variations) they support one dynamic, multilayered and open anthropological model. This theoretical model is used to explain and justify the reality of humanity enticed in being, history and life. With that in view, the author applies a method of phenomenological analysis which exposes eight dynamically integrated layers or components of this anthropological model that the theologians listed share. He also introduces explanatory articulations of each layer of the model, and of the model as a whole. Although differences between the selected theologians are noted, the author primarily illustrates their deep agreement over triadological, Christological and ecclesiological premises of thinking about the being of Man. Coupled with every illuminated layer of the theoanthropological model are remarks regarding problematic points which may attract criticism or appeal for reconstruction. Lastly, Orthodox anthropology is contextualized in view of the anthropological premises of modern scientism, self-critical natural science and philosophical anthropology. In closing he indicates at the three-fold strategy of the inclusive approach endorsed by means of the Orthodox theoanthropological model. The author finally suggests that in the 20th century Orthodox theology has inaugurated the nascent of its ‘anthropological age’: the question of Man being probably the main question of theology in the future.