Богословље

Вјероучитељ као ученик Христов и као узор

Богољуб Шијаковић
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Богословље: 1 (2009) 89-94

УДК: 27-75; 2-472-053.2

Цео текст (.PDF)


Abstract. Изазов вјероучитеља у данашњем времену је да слиједујући и саображавајући се Христу као узору, учини и оне које учи Христовим ученицима. Када се узме у обзир контекст стварности и живота са једне, и контекст знања и образовања са друге стране, методичко начело вјерске наставе могло би се дефинисати као корелативна интерпретација вјерског предања и савременог искуства живота. При томе је неопоходно да садржај наставе буде проблемски оријентисан, форма дијалошка, а циљ терапеутски. Хришћанска paideia заснована ја на Христовој жртви – на његовом потпуном самоодрицању, које је искуствени доказ Његове љубави. Вјероучитељев циљ треба да буде да ученици спознају да је хришћански идентитет релациони. Он, одричући се своје славе, свједочи Христа као Узор и чини да и он сам и његови ученици постану Христови ученици.


Summary. Contemporary catechist’s challenge is to make those vvho are taught by him become Christ’s disciples, following Christ and acquiring likeness to Him as Prototype. Considering context of reality and life on the one side, and context of knowledge and education on the other side, methodical principle of Catechism might be defined as correlative interpretation of both religious tradition and experience of Christian life. There is required the content of lessons to be focused on problem, the form of lessons to be dialectic and the goal – therapeutic. Christian paideia is based upon Christ’s Sacrifice and His utter self-denial, which are demonstration of His love. Catechist should intend students to identify Christian identity as relational identity. Catechist dismisses his own glory and witnesses Christ as our paradigm, to make himself and his students become disciples of Christ.