Богословље

Постоји ли биохемија слободе?

Максим Васиљевић
Епископ Западноамерички – Лoc Анђелес
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду

Богословље: 1 (2009) 95-134

УДК: 27:608.1

Цео текст (.PDF)


Abstract. Компаративна теолошко-медицинска аскетика у светлу нових истраживања. У студији се разматра могућност верификовања истиносности теолошких исказа о слободи човека помоћу опсервационих ставова модерне медицине. Може ли савремена медицина (неуро и молекуларна биологија) да са своје стране каже нешто о духовном процесу? Томе се јављавају препреке, будући да од свих људских карактеристика једино слобода, као трансцендентни порив и дар, не подлеже „објективној“ провери. Спасење (уцеловљење, интеграција, духовност) и истинопознање у теологији јесте акт који иницира сам Бог као субјект, а овај акт је плод слободе и љубави. Неугодан осећај поробљености и условљености који хемијска биолошка индивидуалност људске „природе“ предаје у наслеђе његовој личности стављен је под светло аскетског искуства Цркве. Духовност порађа етос као навику понашања и утиче на биолошки живот. Есхатон, као истинито стање постојања, на пресудан начин осветљава питање човековог биохемијског субстрата, видећи га као „закон природе“ који се не мења (људско тело као биохемијски механизам), али који епигенетски мења „тропос постојања“ на коренит начин. Овај мултидисциплинарни приступ биохемији слободе има педагогошке, мисиолошке, пастирске, биоетичке и друге импликације.

Кључне речи: биохемија, Црква, хумана физиологија, самољубље, терапија, аскетика, генетика, етос, Евхаристија, молекули, хормони, другост, есхатон, благодат, слобода, воља, патристика


Summary. Recent developments in the field of natural sciences shed a light on theological-medical approach to the human being. Modem medicine (neuro-molecular biology) from its own prospective can say a lot about ‘spiritual’ processes. Therefore, author of this study undertakes deliberation in possibility of verifying truthfulness of theological implications about man’s freedom through observations on premises of modem medicine. An unpleasant sense of enslavement and conditioning that chemical biological individuality of human “nature” gives to his personality in inheritance now is placed in the light of ascetical experience of the Church (mostly St. Maxim the Confessor and elder Porphyrius Kapsokalibite). In that field, it shows that out of all human characteristics, only freedom, as transcendent impetus and gift, does not submit to objective testing. Salvation (spirituality, integration) and truth-recognition in theology is an act that initiates God himself as subject, and this act is result of freedom and love. On the other side, spirituality gives birth to ethos as habit of conduct and also infiuences biological life. The eschaton, as a true state of existence, enlightens the question of man’s biochemical substratum in a decisive way, seeing it as “law of nature” that can’t be changed (human body as biochemical mechanism), but epigenetically changes “tropos of existence” in a thorough way. This multidiscipline approach in biochemistry of freedom has pedagogical, missiological, pastoral, bioethical and other implications. In the уеаг when Danvin’s double jubilee is globally marked, author of this study negatively answers the questions is there a biochemistry of freedom and do evolution laws exclude the transcendent cause, i. e. Personal God and His closest relationship with world and history.
Baptism and Eucharist are two Mysteries that the Church offered as an answer to the question of overcoming fallen biochemistry. The Baptism is man’s immersion with death in Christ, i. e. real dying of old man and his “methods of knowing” and natural passions, and resurrection of new man with Christ. On the other hand, the Eucharist does not only give foretaste but an advance(eamest, indemnity) of the eschatological health and healing. Theologically, it could be admitted that there is the biochemistry of natural will, but not the biochemistry of freedom, since the latter escapes biochemistry in a mystical way but not less experientially realistic, especially because of God’s salvific activity and His transcendent dwelling in man and among men. In that sense, there is no hopeless determinism which would reduce freedom to an instinctive level. Orthodox theology should develop ethos of freedom and love in such a way as to establish a bioethical culture which would be ruled by a conscience that there is no real freedom without transcendence nor complete healing outside of Christ.