Богословље

Историјски критицизам у егзегези Старог Савеза - Историјат и значај

Родољуб Кубат
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет

Богословље: 2 (2009) 5-26
Цео текст (.PDF) УДК 27-276

 

Abstract. Циљ ове студије је да у основним цртама прикаже развој историјског критицизма у старосавезној егзегези. Сам развојни пут историјског критицизма сагледава се кроз призму развоја општих културолошких идеја, и њиховог утицају на егзегезу. Први део рада временски покрива седамнаести и осамнаести век – почетке историјског критицизма. Посебно се издвајају текстуална и литерарна истраживања и однос тадашњих истраживача према традиционалној егзегези. Други део покрива деветнаести и двадесети век, с тим што се прати основна линија континуираног тока научних истраживања. Посебно место припада најутицајнијим и тренутним егзегетским усмерењима: историји облика, историји редакција и унутарбиблијска егзегеза. Трећи део представља вредновање историјског учинка ове методе, као и процена њене позиције у савременој егзегези.

Кључне речи: историјски критицизам, историјско-критичка метода, критика текста, литерарна критика, историјска критика, историја облика, историја редакција, унутарбиблијска егзегеза, просветитељство, романтизам, херменеутика, тумачење.

Zusammenfassung. Der vorliegende Beitrag hat das Ziel, eine überschauliche Darstellung der Entfaltung der historisch-kritischen Forschung in der alttestamentlichen Exegese anzubieten. Die Entwicklung der historischen Kritik wird durch die allgemeine Zeitgeist und die Kulturgeschichte des Westens betrachtet, sowie durch ihre Einwirkung auf die biblische Exegese. Der erste Teil der Arbeit beschäftigt sich mit der Zeit des 17. und 18. Jahrhunderts. Das ist zugleich eine Epoche in der die Anfänge der historischen Forschung anzusiedeln sind. Aus dieser Zeit sind besonders der Text- und Literarkritik hervorzuheben, sowie das Verhältnis der damaligen Forscher zu der tradizionellen Exegese. Im zweiten Teil wird die Zeit des 20. Jahrhunderts dargestellt, wobei die selbe Linie der Forschungsprozessen zu erkennen und zu verfolgen ist. Die besondere Aufmerksamkeit wird den einflussreichen exegetischen Richtugen gewidmet: der Form- und Redaktiongeschichte, wie auch Innerbiblische Schriftauslegung. Der dritte und der letzte Teil der Arbeit stellt die Auswertung der historischen und geistlichen Wirkung der historisch-kritischen Methode dar, als auch die Beurteilung ihrer Lage in der zeitgenössischen biblischen Exegese.