Надилажење неопатристичке синтезе

Џон Бер
Академија Светог Владимира
Њујорк

Богословље: 1 (2011) 44-56
Цео текст (.PDF) УДК: 27-1


Гледајући уназад на протекло столеће овај текст истражује, прво, генезу и лимите неопатристичке синтезе и, друго, специјализацију и фрагментацију богословске дисциплине, и, такође, у вези са тим, даје индиције о могућим новим усмеравањима. Повратак оцима, за који су Флоровски и и други у егзилу на Западу давали подстрек, посматран је уједно и као ослобођење од „позападњачене“ теологије њихове сопствене прошлости и као дистанцирање од „позападњачене“ религиозне философије Сергија Булгакова; а ипак, апелујући на „ум“ отаца, пре него конкретније на њихове текстове, Флоровски је црпео из истог богатог извора романтизма и идеализма. Наслеђе неопатристичке синтезе представља комбиновану реалност: оно је било дах свежег ваздуха и стимулисало је многа велика дела, али оно је такође спутавало богословску рефлексију тиме што, прво, није поклањало довољно непосредне пажње посебности сваког појединачног оца и, друго, тиме што је остављало утисак да теологија може бити упражњавана једино под патристичким обличјем (guise).


Неопатристичка синтеза, Флоровски, Булгаков, „западно ропство“ православне теологије, софиологија, Шелинг, Мејер, Кирејевски, романтизам, идеализам, „Исток“, „Запад“, „ум отаца“, „ум Цркве“, фрагментација богословских дисциплина, аскеза и академски ригоризам, задаци савремене теологије

Looking back at the past century, this paper explores, first, the genesis and limitations of the Neo-Patristic synthesis and, second, the specialization and fragmentation of the discipline of theology, thereby also indicating possible new directions. The return to the Fathers, urged by Florovsky and others in exile in the West, was seen as both a liberation from the “Westernized” theology of their own past and a distancing from the “Westernized” religious philosophy of Bulgakov; yet in appealing to the “mind” of the Fathers, rather than more concretely to their texts, Florovsky drew from the same wellspring of Romanticism and Idealism. The legacy of the Neo-Patristic synthesis is mixed: it was a breath of fresh air and stimulated many great works, but it has also stymied theological reflection by, first, not paying close enough attention to the particularity of each Father and, second, by giving the impression that theology can only be carried out under a patristic guise. The specialization within the different fields of theology over the past century has also been a mixed blessing: it has, on the one hand, fragmented the discipline to the point that it is hard to see all the fields belonging together as theology; but on the other hand it has also provided a dramatically increased understanding and knowledge of the historical contextuality of the Christian faith and each element within it, so that we are again able to hear the distinct voices of others. As such, the future of Orthodox theology may lie not so much in returning to some lost golden age of purity, which in reality is always our own projection of self, but in hearing the dialogue of the Christian witnesses, learning to take part in that conversation, and then, with all the resources now available to us, to address the Word of God to the twenty-first century.