Нејасна христолошка формула? Леонтије Византијски и теорија ἀνυπόστασις–ἐνυπόστασις
Матијас Гокел
Center for Barth Studies
Princeton Theological Seminary
Богословље: 1-2 (2005) 101-117
Цео текст (.PDF) УДК 27-31-144.894 27-31-166
Детаљна анализа христолошких разматрања код теолога из различитих историјских периода. Ново испитивања христологије Леонтија Византијског, као и концептуалних проблема са којима се сусретао. Леонтије Јерусалимски је успео да постигне јаснију интерпретацију ипостасне заједнице. Он је рекао да је Логос „ипостасно усвојио тело у своју сопствену ипостас, а не у ипостас обичног људског бића“. Овде „почиње историја велике христолошке теорије“. Теолошки резултат је предлог да истовремено са стварањем Христове људске природе, са успостављањем њеног физичког постојања, она постаје суштаствена у ипостаси Логоса. Анализа показује да би Леонтије Византијски спремно прих ватио ову тезу као да је у потпуности халкидонска. Такође се анализира употреба идеје о subsistence у христологијама Томе Аквинског (који иначе није примењивао дистинкцију између anhypostatos и enhypostatos) и протестантске схоластике седамнаестог века која је неговала анти- несторијански став да Христова људска природа није била idiohypostatic, те да није постојала personalitas propria. Њихова употреба термина није водила ка изумевању неке нове теорије која би била у супротности са патристичким богословљем. Напротив, теорија о insubsistence Христове људске природе датира из патристичког доба.
The author exposes in detail the christological theories by the theologians from different periods. In the first part, he re-evaluates Leontius` Christology and the conceptual problems with which it was confronted. In the second part, he analyses the use of the idea of subsistence in the Christologies of Thomas Aquinas and of protestant sholasticism in the seventeenth century asserts their common anti-Nestorian stance–the human nature of Christ was not idiohypostatic, it did not possess a personalitas propria. Aquinas does not employ the distinction between anhypostatos and enhypostatos but nevertheless insists that Christ`s human nature does not have a personalitas of its own. The protestant sholastics use the patristic terms anhypostatos and enhypostatos in order to explain that Christ`s human nature was ontologically grounded in the reality of incarnate Logos. Their use of terms does not lead to the invention of a new theory that would conflict with patristic theology. On the contrary, the theory of the insubsistence of Christ`s human nature dates back to the patristic era, and throughout the ages it has been a crucial element in attempts to untangle the conceptual knot that resulted from the formula of one person ’ in two natures‘.