Светост и другост: oд светости као етичког појма до светости као ипостасног појма
Максим Васиљевић
Епископ хумски
Православни богословски факултет
Београд
Богословље: 1-2 (2005) 155-171
Цео текст (.PDF) УДК 27-36
У библијској вери и још особитије у хришћанској Цркви, Бог се назива и доживљава као par excellence персонално и Свето Битије. Ова библијска чињеница подстиче на истраживање теолошких и антрополошких импликација теме и то на основу стварања човека „по икони светога Бога“. Уз то се разматра веза, која није само формална, између исказа „Будите свети, јер сам ја Свет“ и онога што називамо личност и другост. Може ли онај ко са Богом ступи у општење постати јединствен и особит, уколико је управо Бог онај ко је потпуно и радикално особен (ganz andere), тј. нешто „сасвим друго“? За теологију и искуство Цркве свети човек је онај издвојени и непоновљиви, али то може да буде само онај ко из анонимности индивидуе досеже до уникатности личности. У црквеном предању – кроз заједницу личности, кроз communio sanctorum – сваки Светитељ је изузетан и непоновљив услед таквог односа који је постигао са Изузетним и Непоновљивим Светим у литургијском опиту Цркве. Појам светости садржи у себи и персоналистички и етички смисао и они су подједнако наглашени у библијској традицији, али први носи превагу над другим.
Biblical faith and even more so the Christian Church call and experience God as a par excellence personal and a Holy Being. This biblical fact inspires the author to research on the anthropological implications of the given theme. The man is created „in the image of the holy God“. Is there any correlation, except formal, between the statement „be holy, because I am holy“ and that which we call person and otherness? Could somebody who enters into communion with God become unique and special seeing that God is really the One who is fully and radically special (ganz andere), i.e. something „completely other“? As far as theology and the experience of the Church is concerned each man may be considered as distinct and unrepeatable, but this is only applicable to one who reaches out from the anonymity of an individual towards the uniqueness of a person. All this occurs through inter-personal communion, through communio sanctorum. Church tradition states that each Saint is special and unrepeatable and this is owing to his special and unrepeatable relationship which he has established with the Special and the Unrepeatable Holy One within the liturgical experience of the Church. The notion of holiness in itself contains a personalistic and an ethical meaning, and these are both emphasized in biblical tradition, although the former carries more weight than the latter.