Спасење: индивидуална чињеница или догађај Цркве?

Христос Јанарас
професор емеритус 
на Пантион универзитету у Атини
Почасни доктор Универзитета у Београду

Богословље 2 (2016) 255–263

УДК: 27-185.53:27-72

Цео текст (.PDF)


Аутор износи схватање о томе шта Црква јесте и шта она није и не сме да буде. Црква је начин постојања какав се манифестије у евхаристији. Јанарас артикулише онтолошку (насупрот онтичкој) верзију Битија заснованог на релацији. Релација је оно што конституише постојеће. Наше испуњење као људских бића састоји се у усходу са модуса природе на ниво личности која се карактерише самонадилажењем или љубављу. Критикује се „религизација“ хришћанства која га претвара у идеологију која спасење посматра као награду индивидуи. Црква, или црквени догађај, није збир индивидуа које траже спасење него заједница људи који су позвани да се заједнички подвизавају ради постизања истинског постојања које не ограничава пропадање и смрт. Истинска философија није вежбање у мишљењу него борба да се досегне егзистенцијална слобода. Инстистирање на примату људске личности као уникатне и вечне вредности надахњује теолошко трагање и ангажман са православним евхаристијским и подвижничким предањем. 


спасење, целовитост, грчка философија, оваплоћење, евхаристија, црквени догађај, учествовање, онтолошко питање, личност, однос, религија, индивидуализам, самонадилажење

The Greek philosopher and theologian Christos Yannaras reiterated the well-known references regarding what the Church is, but he also pointed out what the Church should not be. Simply to say, she (the Church) is not an ideology, and she is not a religion. The Church must be a way of being: a Eucharistic Supper. Yannaras articulates an ontological (as opposed to an ontic) version of Being based on relation. Beings exist not as ontic entities but only with reference to the person. Relation actually constitutes existents. Our fulfilment as human beings lies in our ascending from the mode of nature, which is bound by necessity, to a mode of existence characterized by self-transcending referentiality or love. A “religionised” version of Christianity is an obstacle to this because it transforms faith into an ideology which holds out salvation as a reward for the individual. The Church—the ecclesial event—is not a collection of individuals seeking their own salvation but a community of people called to struggle together to attain true existence, to pass from the finite mode of nature to that mode which knows no limitations of decay and death. Philosophy is not simply an exercise in thinking but the struggle to attain existential freedom. Such freedom is transformatory, referential and ek-static. Insistence on the primacy, uniqueness, and eternal value of human personality prevails in almost all his works and inspires his own vigorous theological and ecumenical engagement based on the Orthodox Eucharistic and ascetic tradition.

Симултано превео са грчког: Епископ проф. Максим Васиљевић