Византијски свети човек у дванаестом веку

Пол Магдалино
University of St. Andrews, Scotland

Богословље LXV 1 (2006) 247-263

УДК: 27-36

Цео текст (.PDF)


Резиме: Светитељство је неизбежна димензија хришћанства, а идеали светости су варирали од епохе до епохе. Византијски 12. век, виђен очима неколицине релевантних хроничара и хагиографа, показује специфичност у посматрању феномена монашких подвижника који су деловали у урбаним срединама. Хроничари Јевстатије, Валсамон и Цецес посматрају те савремене им „свете људе“ кроз призму еклисијалну, по којој они представљају често нестабилан фактор што доводи до опадања улоге подвижника у друштву. Разлог томе треба тражити у извесним политичким кретањима 12. века, као и у покушајима дворске аристократије да искористе репутацију подвижника. Цареви су на поједине ка- тедра постављали подвижнике, или пак одлазили код столпника за време поли- тичких невоља. Свети подвижник је био изван политичких збивања, али када су то околности наметале, он је опет бивао „свети“ подвижник. Ипак, догађаји из 1204. нису подстакли Византијце да се подвижницима обраде ради утехе него су се подухватили обнове своје империје. То се десило тек после разочаравајуће владавине Михајла VIII, када је постало јасно да обновљена империја није имала будућност, те је иницијатива са бирократске елите прешла на аскетску елиту.