„Милост хоћу, а не жртвоприношење“ – Егзегеза Мт 9, 13; 12, 7 и савремени црквени изазови
Предраг Драгутиновић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд
Богословље 1 (2017) 64–72
УДК: 271.2-247.4-277
Предраг Драгутиновић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд
Богословље 1 (2017) 64–72
УДК: 271.2-247.4-277
Библијски текстови нису само реликти из прошлости којима приступамо са стархопоштовањем и свештеним трепетом, већ су Реч Божија која се обраћа свим хришћанима свакога доба. Они су ту — као свети списи Цркве — да коригују, поуче, укажу, пророкују. То је била улога Писма у старом Израилу, јудејству и раној Цркви. Када религија постане пропис, заједница институција, дух окошта у слово, реактивирају се библијски наративи: „Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се и чини прва своја дела …“ (Отк 2, 5). Милост према другима, етика безусловног човекољубља је — иако пречесто пригушена људским предањима и религијским прописима — „заштитни знак“ и суштина хришћанства као религије која се у свету и историји манифестује као Црква.
Хришћанство, Библија, Осија, Еванђеље по Матеју, милост, Црква
The biblical texts should not be considered merely as the relicts from the past to which we are approaching with pietistic dreadfulness, but rather as the living Word of God that addresses all people of all epochs. The role of the Scriptures in the Church has always been to teach, to correct, and to prophesize. When a religion became a prescription, a community an institution, the Spirit transforms in the letter of Law, the biblical narratives are reactivated: “Remember then from what you have fallen, repent and do the works you did at first” (Rel 2, 5). Mercy to the others, the ethics of unconditioned love should not be suppressed through the humans’ tradition and religious prescripts, and must remain the “trademark” and the essence of the Christian message.
Christianity, Bible, Hosea, Gospel of Matthew, mercy, Church