О помену Картагинског сабора из 256. године у Првој канонској посланици Светог Василија Великог

Јелена Капустина
Институт за српски језик САНУ
jelena.kapustina@isj.sanu.ac.rs

DOI: https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.6
УДК: 27-72-284 Василије Велики, свети
27-732.3(397.3)“0256″

стр. 91–102

Цео текст (.PDF)


У својој Првој канонској посланици Светом Амфилохију Иконијском, која разматра начине примања неколиких у то време актуeлних врста јеретика и расколника у црквену заједницу, Свети Василије Велики издвојено анализира канонски статус четири расколничке групације (катара, енкратита, апотактика и идропарастата) и наводи референтну одлуку Картагинског помесног сабора о примању расколника искључиво путем крштења. Иако је из контекста Посланице јасно да Свети Василије поменуту одлуку не усваја односно не одобрава, него да је само рекапитулира и парафразира, уочава се да се конкретни фрагмент код разних канониста интерпретира на разне начине: византијски канониста Зонара тумачи га коректно, Никодим Милаш га интерпретира дословно (као личну канонску процену Светог Василија), док га преподобни Никодим Светогорац у своме Пидалиону коментарише контрадикторно (и као неутрално историјско сведочанство о еклисиологији картагинских сабора, и као лични став Светог Василија).

Епистолографија, Василије Велики, канонско право, чинови примања у Цркву.



On the Reference to the Council of Carthage (A.D. 256) in The First Canonical Epistle of St. Basil the Great

Jelena Kapustina
Institute for the Serbian Language of SASA
jelena.kapustina@isj.sanu.ac.rs

 The fragment of the First Canonical Epistle of Basil the Great to Amphilochios of Iconium, which quotes the decision of the local council of Carthage of 256, according to which not only heretics but also schismatics are received into ecclesiastical communion exclusively through baptism, has been interpreted by various canonists in different ways, although it is clear from the context of the letter, as well as from the general context of his ecclesiology, that Basil the Great is only paraphrasing the said decision, that is, he does not present it as his own ecclesiological and canonical position. Thus the Byzantine canonist Zonaras interprets the fragment correctly, and a similar conclusion can be drawn indirectly from Balsamon’s and Aristinos’ commentaries. Nicodemos Milash interprets it literally (as the personal canonical opinion of St Basil), while St Nicodemos the Hagiorite in the Pedalion comments on it correctly in the main text of the interpretation, i.e. he treats it as a neutral historical testimony of the ecclesiology of the Councils of Carthage, but in additional notes he also presents it as the personal opinion of St Basil. The possible reasons for this contradiction are the following: 1. the peculiarity of the epistolary style, which allows for a gradual clarification of the author’s position as the correspondence progresses; 2. the incomplete syntactic transparency of the author’s narration and, finally, 3. the fact that St Nicodemus was not necessarily the author of all the commentaries of the Pedalion, which he had nominally signed.

Еpistolography, canons of St. Basil the Great, the Pedalion, canon law.