Рад представља истраживање утицаја руске религијске философије на духовно и теолошко-философско дело архимандрита Јустина Поповића. У њему се показује како је рецепција руске религијске философије, од стране оца Јустина, надодређена покретом неопатристичке синтезе православља у XX веку. А то обавезује на увид у односе руске философије и руске теологије у корпусу списа оца Јустина. Изводи се закључак да дело Јустина Поповића представља неопатристички и, самим тим, критички пријем идеја руске религијске философије. Открива се како руска религијска философија и сама представља израз посебне врсте неопатристичке синтезе у кључу философских начина мишљења. Тиме се показује како су ти односи – између отаца и учитеља Цркве и руских религијских философа – далеко сложенији него што происходи из здраворазумске представе о њима. Додуше, уједно се поима да отац Јустин, задржавајући извесну конгенијалност, остаје критички трезвен према философији руског „Сребрног века“. Он гради црквено утемељенији правац мишљења који, заправо, представља самосвојну синтезу два главна теолошко-философска тока Русије, што их у XX веку представљају, с једне стране, отац В. Зењковски и, с друге, отац Г. Флоровски. Рад документовано сугерише да је утицај руске духовности, укључујући и руску религијску философију, значајан за формирање мисленог идентитета оца Јустина.