Света Тајна јелеосвећења: неке пастирске претпоставке
Пол Мајендорф
The Faculty of St Vladimir’s Orthodox Theological Seminary
New York
Богословље: 1-2 (2005) 89-100
Цео текст (.PDF) УДК 27-558.4
Текст указује на велики значај свете тајне јелеосвећења и подстиче на њено правилно савршавање. Наводећи како се обред вршио у првим вековима указује нам на данашња одступања од првобитне праксе. Две су битне одлике тајне јелеосвећења. Прва је њен еклисијални карактер. Обред се одвијао у саставу св. Литургије, по упутствима Јакова, брата Господњег, уз неопх одно присуство више свештеника са народом који се моли за болесника. Уочава се упадљива разлика од данашњег обреда који има готово приватни карактер. Друга одлика је повратак у црквену заједницу, чиме се интонира снажна брига за социјални моменат. Пацијент треба да се и даље осећа чланом Цркве и у заједници, насупрот данашњем деперсонализованом односу према човеку. Поред наглашавања вршења обреда на св. Литургији у храму, недоумица се разјашњава уверењем да примарни циљ тајне није исцељење, него повратак пале, болесне и смртне људске природе у заједницу са Христом и са Цркво
The text points out the great importance of the sacrament of the anointing of the sick (which is nowadays almost absent from the actual practice) and instigates its correct performing. With reference to the relevant manuscripts which give us the description of the rite from the earliest centuries, it shows us the differences between the modern rite and the original one. The sacrament of healing had two important attributes. The first one was its ecclesiastical character. The anointing was celebrated in a eucharistic context, following the instructions of St. James, with the necessary participation of several presbyters and the whole church that prayed over the sick. On the contrary, the modern rite has almost become the private ceremony. The second characteristic is the incorporation into the eucharistic community which emphasizes the great care for the social issue. The patient should still feel a member of the Church and the community opposite to the contemporary impersonalized relation to a man, either a believer or a patient. Beside this emphasis on performing the rite in connection with the eucharist and in church, the indecision is cleared up by the conviction that the primary goal of this sacrament is not the physical healing itself which, of course, would be accepted with gratitude but the restoration of fallen, sickly and mortal humanity into communion with Christ and with the Church, which is the Kingdom.