Превасходни циљ ове студије јесте да покаже колико су се свети оци у својим теолошким и херменеутичким промишљањима ослањали на Свето Писмо, у контексту задате теме, посебно на Стари Савез. Приложени текст је конципиран тако да већ на почетку укаже на темељне херменеутичке и теолошке моменте на основу којих су оци изводили теолошко-егзегетске закључке, тумачећи старосавезно јављање Анђела Господњег као предоваплоћенско откривање Бога Логоса. Истраживачки део рада представља анализу христолошког тумачења Анђела Господњег, од карактеристичних новосавезних текстова па кроз даљи развој отачке мисли све до иконографије и богослужбених текстова. Поготово су наглашена три важна момента која су се одразила на таква теолошка промишљања: 1. Јеврејство – у периоду ране Цркве – због свог ексклузивног монотеизма. 2. Монархијанизам, због учења о временоском пројављивању Бога у различитим улогама. 3. Аријанизам, који је упориште за своју теологију тражио у христолошком сагледавању старосавезног Анђела Господњег. Тежиште рада је у његовом завршном делу који се бави неким битним херменеутичким питањима патристичког доба. Заправо, истраживачки део служи као експликација основних херменеутичких поставки, карактеристичних за светоотачко богословље. Рад се завршава отварањем релевантних питања која се тичу односа патристичког и неопатристичког богословља, с наглашеном апелативном амбицијом.