Јахве – оприсутњавани Бог Старог Савеза

Родољуб Кубат
Православни богословски факултет
Београд

Богословље: 1-2 (2007) 93-104
Цео текст (.PDF) УДК 27-22; 27-277


Овај прилог има за циљ да покаже теолошки значај откривања Божијег имена Јахве. Као посебно важан аспект, наглашава се култно- богослужбени значај Божијег имена. Анализе старосавезних списа показује да је богослужбени контекст Sitz im Leben у коме се откривало име Јахве, што у основи значи да би његово изворно значење требало тражити у оквиру старосавезног култа. Други важан моменат је откривењски каратер имена Јахве у контексту развоја идеје Савеза Бога и Израила, који треба да се протегне у “вечну будућност“. То је посебно важно, ако се узме у обзир идеја Божије вечне “окренутости“ човеку, и присутности међу онима који га призивају.


Im vorliegenden Beitrag präsentiert der Autor aufgrund der Texte des Alten Testaments eine ausführliche philologisch- theologische sowie historisch- genetische Analyse des Gottesnamens Jahwe. Der Hauptbefund dieser Analyse ist, dass der Gottesname Jahwe ein Relationsbegriff ist. Das bedeutet, dass Gott eine gegenwärtige und kommunikative Person ist, die sich Israel als seinem Bundesvolk zuwendet. Dementsprechend befinden sich Jahwe und das Volk Israel in einer Bundesgemeinschaft. Die ständige Gegenwart Jahwes kommt wesentlich im gottesdienstlichen Kontext zum Ausdruck, wo sich der wahre und anwesende Gott offenbart. Der Bund zwischen Gott und Israel wird gerade im Ereignis des liturgischen Kultes ständig realisiert, erneuert, bestätigt und eschatologisch gedeutet. Durch den Kult wird der Gott Israels der anwesende Bundesgott, der in der Geschichte Israels energisch und entscheidend wirkt. Dieses Wirken erhält dann im Neuen Bund christologische Dimension.