Теотоконим κεχαριτωμενη (Лк 1, 28)1

Ђорђе М. Ђурђевић
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Центар за научноистраживачки рад
djordje.djurdjevic@filum.kg.ac.rs

DOI: https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2026.85.1.3
https://orcid. 0009-0009-8368-7242
УДК: 81`373.2:27-312.47

стр. 47–63

Цео текст (.PDF)


У раду, испрва анализирајући поздрав који анђео Гаврило упућује девојци Марији: „Χαῖρε, κεχαριτωμένη“ (Лк 1, 28), испитујемо новозаветно именовање Марије Богородице као ’κεχαριτωμένη’ ‒ ’благодатна’, ’обрадована’, ’пуна милости’ итд. Ономастичка измена Марије у ’κεχαριτωμένη’ централни је теолошки, онтолошки и поетски тренутак у Лукином уобличењу благовештенске приповести. На трагу јеврејског начина именовања, где име увек има одређено значење, често религиозне садржине, анђелово именовање Марије као ’κεχαριτωμένη’ јавља се као посебна ономастичка квалификација Христове телесне мајке. Дато с посебном намером, оно постаје Маријино ново име, односно име новог заснивања односа Бога и човека, чиме се указује на пуноћу благодати додељене Христовој мајци управо као знак тога што је изабрана за божански спасењски план, чиме Марија постаје једна од кључних и незаобилазних есхатолошко-сотериолошких фигура хришћанства. Предложени рад, дакле, испитује, мимо личног Маријиног имена, најстарији постојећи и с јасном
намером употребљен теотоконим, који је, како ћемо показати, један од пресудних у конституисању Маријиног теолошког, али и поетског лика.

Марија Богородица, Благовести, Еванђеље од Луке, благодат, теотоконим, теотоконимија, теотокологија, мариологија.


Theotokonym κεχαριτωμενη (Luke 1:28)

Đorđe M. Đurđević
University of Kragujevac
Faculty of Philology and Arts
Center for Scientific Research
djordje.djurdjevic@filum.kg.ac.rs

In this paper, we begin by analyzing the greeting addressed by the angel Gabriel to the young woman Mary: “Χαῖρε, κεχαριτωμένη” (Luke 1:28), examining the New Testament designation of Mary, the Mother of God, as κεχαριτωμένη ‒ translated variously as “full of grace,” “highly favored,” or “rejoiced one.” The onomastic transformation of Mary into κεχαριτωμένη constitutes a central theological, ontological, and poetic moment in Luke’s shaping of the Annunciation narrative. Following the Jewish tradition of naming, where names always carry particular ‒ often religious ‒ meaning, the angel’s naming of Mary as κεχαριτωμένη functions as a specific onomastic qualification of Christ’s bodily mother. Deliberately given, this designation becomes Mary’s new name, that is, the name by which a new relationship between God and humanity is established. It thus signifies the fullness of grace bestowed upon the Mother of Christ as a sign of her being chosen for the divine salvific plan, rendering Mary one of the key and indispensable eschatological-soteriological figures of Christianity. The proposed study, therefore, explores ‒ not Mary’s personal name ‒ but the earliest extant and purposefully employed theotokonym, which, as will be demonstrated, plays a decisive role in shaping Mary’s theological as well as poetic image.

Mary the Mother of God, Annunciation, Gospel of Luke, theotokonym, theotokology, Mariology.