Богословље, научни часопис Православног богословског факултета Универзитета у Београду, покренут је 1926. године. Идеја о потреби покретања научног богословског часописа јавила се одмах по оснивању, односно почетку рада Богословског факултета. Иницијативу за покретање, као и материјална средства за издржавање часописа, дао је патријарх Димитрије Павловић. Савет факултета на седници 14. маја 1924. године доноси одлуку да се будући часопис зове Вера и наука – часопис Православног богословског факултета за богословску науку и црквени живот. Oдлуку о покретању часописа Савет доноси 19. октобра 1925. године када су се испунили сви потребни услови. На седници Савета од 14. децембра 1925. године, раније усвојен назив часописа замењен је називом Богословље, орган Православног богословског факултета. На истој седници, за заступника часописа (тада дефинисан као власник), испред Богословског факултета, изабран је декан Стеван Димитријевић, а од 1936. на предлог уредника, за власника је изабран проф. др Драгутин Анастасијевић. Под уредништвом проф. др Димитрија Стефановића, почетком 1926. излази прва свеска Богословља, што га чини једним од најстаријих научних часописа на српском говорном подручју који излази до данас. Предвиђено је да часопис излази у четири свеске годишње и да буде обима 5–6  штампарских табака. У уводном слову прве свеске уредништво је представило програм рада часописа којег ће се држати наредних петнаест година, до првог прекида у излажењу. Часопис је објављивао чланке и расправе, приказе богословских дела и часописа. До 1941. изашло је укупно 60 свезака Богословља, по четири годишње, са изузетком неколико година. На пример 1935. године свеске 2 и 3 изашле су као двоброј, због великог броја текстова поводом обележавања 700 година упокојења Светог Саве.

Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, изгорела је Привредникова штампарија и у њој цео тираж прве свеске за 1941. годину. За време окупације Краљевине Југославије Богословски факлутет престаје са радом, а самим тим и Богословље престаје да излази. После рата, Српска православна црква и Богословски факултет нашли су се на удару комунистичких власти, па је самим тим и обнова Богословља, услед недостатка професора и материјалне оскудице, била незамислива. Предратни уредник Д. Стефановић упокојио се 1945. године, а др Саву Ђукановића стрељали су Италијани, док је један број професора и асистената отишао у емиграцију због идеолошког неслагања са новом влашћу. Факултет је од 1950. до 1954. године, као привремено решење, објавио три тома Зборника Православног богословског факултета. Након избацивања са Универзитета, Црква је преузела старање о материјалним потребама Богословског факултета, чиме су се створили услови за поновно покретање часописа Богословље.

Пошто је тада још увек владала велика материјална оскудица, на молбу Синода, Екуменски савет цркава из Женеве доделио је сталну субвенцију за штампање Богословља. Тако је Богословље почело поново да излази од 1957. године све до данас. Од обновљења 1957. до јубилеја 2016, Богословље је изашло 73 пута (наиме, до 2010. године само су 1957, 1958, 1987, 2002, 2006, 2008. и 2009. појединачно штампане свеске 1 и 2, док од 2011. редовно излазе два пута годишње). У овом периоду смењивало се више уредника. За број из 1957. године уредник није потписан, а затим су на месту уредника били: др Димитрије Димитријeвић (1958; 1960), др Чедомир Драшковић (1958; 1961–1976), др Благота Гардашевић (1959), др Прибислав Симић (1977–1996), др Владан Перишић (1990), др Димитрије Калезић (1997; 2000), др Максим Васиљевић (2005–2009), др Богдан Лубардић (2010–2012), др Радомир Поповић (1998–1999; 2001–2004; 2013–2016). Сада је на месту главног и одговорног уредника др Родољуб Кубат (2017 – ).

Часопис Богословље највернији је сведок и актер развоја српског академског богословља, од почетка XX века до наших дана. Радови објављени у Богословљу, у периоду између два светска рата, на завидном нивоу прате кретања у тадашњој богословској и осталим хуманистичким наукама. У Богословљу су радове објављивали најпознатији српски научни и културни радници, пре свега теолози, али и историчари, археолози, филозофи, филолози, правници и други. Довољно је поменути само неке од њих, као што су: Драгутин Анастасијевић, Филарет Гранић, Радослав Грујић, Александар Доброклонски, Кипријан Керн, Борислав Лоренц, Лазар Мирковић, Владимир Мошин, Владимир Петковић, Ђорђе Радојичић, Александар Соловјев, Станоје Станојевић, Теодор Титов, Сергије Троицки, Веселин Чајкановић и други. По обнављању часописа 1957. године и даље су се у Богословљу могле наћи вредне и запажене студије, које су допринеле развоју, и што је још важније, очувању српске богословске мисли у овим тешким временима. Поновни полет Богословље је доживело крајем XX века, а враћањем Православног богословског факултета на Универзитет 2004. године и јачим отварањем теологије према свету у коме живи, Богословљу се указују нове перспективе.