Јерес и схизма према Кипријану Картагинском
Џефри Д. Дан
Богословље: 2 (2008) 25-49
Цео текст (.PDF) УДК 27-87.2
Текст анализира однос феномена схизме и јереси у контексту теологије св. Кипријана Картагинског и актуелних теолошких спорова у северноафричком хришћанству трећег века, наиме спорова око проблема „палих“ и „поновног крштавања“. Аутор поставља питање постојања односно непостојања појмовног разликовања ова два термина у пре-кипријановској, Кипријановој и пост-кипријановској теологији. Подробна анализа употребе ових појмова у списима св. Кипријана аутора наводи на закључак да није могуће поистовећење између савременог разумевања ових појмова (у смислу њихове јасне квалитативне диференцијације) и начина њиховог функционисања у Кипријановој еклисиологији. Оно што на пресудан начин карактерише мисао картагинског епископа јесте инсистирање на јакој узајамној вези између садржаја вере и личног акта вере (односно начина испољавања вере). Сагласно оваквом ставу оба феномена, и јерес и схизма, посматрана из перспектива последица које они проузрокују – а то је у коначној анализи одвајање од Католичанске Цркве – имају готово идентично значење. Прецизно и недвосмислено разликовање ових појмова представља феномен који је у теологији стандардизиван у времену након св. Кипријана.
The article discusses the treatment of the problem of heresy and schism in theological thought of St. Cyprian of Carthage in the light of two great controversies of the third century in North Africa, namely the controversy over the lapsed and the controversy concerning heretic baptism. Cyprian vehemently repudiated the possibility of recognition of heretical baptism as a form of betrayal of the Church’s unity. No baptism or any sacrament administered outside the Church had any validity. According to Cyprian both heresy and schism were equally dangerous as breaches of the one faith shared by the One, Holy, Catholic Church. Anyone who broke a community with his bishop simply put himself outside of the Church. Cyprian insisted that believing and doing were intimately and inseparably linked. Hence, what one believed and how one related to the rest of the ecclesial community were not separable problems.