Петар Ђорђић (Тузла 1904 – Београд 1989), признати и цењени српски палеослависта, започео је своју дугогодишњу и плодотворну универзитетску наставну и научну каријеру као предавач црквенословенског и руског језика у звању доцента на Православном богословском факултету 1934. године, на коме је, са паузама, предавао више од деценије. Иако је за собом оставио дела изузетне вредности за српску лингвистику и палеославистику, као што је монографија Историја српске ћирилице (1971), за коју је добио Седмојулску награду СР Србије, светски познати уџбеник Старословенски језик (1975), одличан уџбеник руског језик Руски у 100 часова: Увођење у руски језик (1940), као и велики број чланака расутих по домаћим и страним часописима, дело Петра Ђорђића до сада није добило потпуну монографску обраду, док многи његови радови нису забележени у претраживачу Кобис. Тема нашег рада је анализа његовог приступног предавања за почетак рада на Православном богословском факултету и избор у звање доцента, под називом „О Вукову Новом завјету“, које је публиковано у часопису Богословље.